http://apartmani.soko-banja.org/

Soko Banja City, Mitropolita Mihaila 1, Soko Banja (2026)

26/09/2026

Jutro se nad Sokobanjom otvorilo na 12,4 stepena, nebo oblačno kao čovek koji zna da je leto otišlo, ali još nije spreman da to potpiše. Oseća se 11,7. Do večeri najviše 16, noćas 10. Sutra malo toplije, pa opet magla — onaj jesenji kompromis koji ovde poznaju bolje od bilo kog zakona.
Banja je ovih dana uradila nešto što samo čaršija ume: spustila kategoriju da bi spustila račun.
Rešenje o statusu turističkog mesta prve kategorije isteklo je 12. septembra. Opština je zahtev povukla. Ne zato što zeleno srce Srbije više nije zeleno, nego zato što su stanodavci i hotelijeri rekli dovoljno glasno: nameti su postali teži od gostiju. Godišnja boravišna taksa po ležaju pada sa 3.300 na 1.300 dinara. Porezi, kažu, otprilike upola. Prva kategorija je bila titula. Sada je titula skuplja od kreveta. Banja ostaje banja; papir se samo sklonio sa police da bi neko mogao da diše.
Dok se u kabinetu brojalo, na Rtnju je gorelo.
18. septembra uveče, sa Šiljka se dim spustio ka sokobanjskoj strani. Šest dana. Vatrogasci iz Sokobanje, Zaječara, Boljevca, Knjaževca, pa i Jagodine, dobrovoljci iz Malog izvora i Sokobanje, šumari. Niko nije stradao, nijedna kuća nije izgorela. Planina koja živi od mitova i selfija ovog p**a je živela od opreza. Ugašena je 23. septembra. Čaršija je gledala dim kao da gleda račun: prvo vatra, pa zabrana, pa opet razglednica.
U istoj nedelji, dok se Rtanj hladio, Opština je građanima poslala anketu: kako živite ovde? Zajedno sa UN-Habitat. Kratka, tiha, kao da neko prvi put pita čaršiju šta misli, a ne samo šta plaća. Istog dana raspisan je i poziv za auto-sedišta za novorođenčad. Banja koja spušta kategoriju da bi smanjila taksu, kupuje sedišta da bi deca stigla cela. Kontrast je čist kao voda sa Lepterije kad je ima.
Turistička organizacija nije čekala titulu. Počeli su radovi na panoramskoj stazi na Ozrenu i Devici. Interreg, Bugarska, ekologija, kultura — radionica o novom turističkom proizvodu koji neće stati samo na Mermernom šetalištu. Banja koja je godinama živela od 1,5 odsto svoje teritorije sada pokušava da se rasprostre pre nego što se raspline.
Kulturni centar već raspisuje predstave za Dečiju nedelju: Mali princ i ruža, Priča o Desanki, Bedemi ćirilice. Deca će gledati princeve dok odrasli gledaju poreske obrasce. Tako je uvek bilo. Samo što sada princevi dolaze preko tendera.
Ima i onog što čaršija šapuće ispred kafane, a novine pišu krupnim slovima: majka i sin iz Banata, starica, 92.000 evra i zlato. Pritvor. Banja koja leči pluća ne leči uvek kućni prag. To nije atmosfera dana. To je senka dana.
Foto izazov je već proglasio pobednike — tema je bila Sokobanja, mesto najlepših uspomena. Maraton želja je prošao 5. septembra. Želje su, kao i uvek, stigle pre rešenja.
Danas je subota. Nebo ne bira stranu. Rtanj je ugašen, kategorija spuštena, anketa otvorena, staza se kopa. Banja radi ono što ume najbolje: drži se između slave i računa, između dima i vode, između titule i kreveta.
Ko traži prvu kategoriju, neka je potraži u vazduhu. Onog još ima. Papir se, eto, može i spustiti.

24/09/2026

Jutro se nad Sokobanjom spustilo kao stara, hladna čaša vode iz Banjice — oblačno, tanko, gotovo stidljivo. Šest stepeni u osvit, osećaj još oštriji, a dan obećava do osamnaest, kao da jesen još nije odlučila hoće li biti blaga ili samo učtiva. Sutra kiša. Prekosutra opet kiša. Pa onda, kao da se Ozren setio da ima i sunce, temperature penju prema dvadeset i četiri. Banja živi u tom međuvremenu: između plašta oblaka i nade da će vikend ipak biti šetnja, a ne kišobran.

A planina je, dok smo mi merili stepene, gorela.
Rtanj je planuo u petak, 18. septembra, oko osamnaest sati. Sa sokobanjske strane videlo se kako se plamen spušta sa Šiljka ka podnožju piramide, ka suvom rastinju, ka ivici četinarske šume zbog koje ljudi ovde nisu samo turisti nego i verujući. Šest dana. Vatrogasci-spasioci iz Zaječara, Knjaževca, Sokobanje, Boljevca, pomoć iz Jagodine, dobrovoljci iz društava „Mali izvor“ i „Sokobanja“, šumari iz Šumske uprave Sokobanja. Nepristupačan teren. Noćne smene. Lokalizacija, pa gašenje. Juče, 23. septembra, vatra je ugašena. Niko nije stradao. Nijedan objekat nije izgoreo. To je, u jeziku ovog kraja, skoro molitva: planina može da izgori, ali kuća i čovek — ne. Dežurstva ostaju. Pešačenje i uspon, dok ne kažu da je bezbedno, ostaju zabranjeni onom tihom zabranom koja u banji važi više od zakona: nemoj, dok ne prođe.
I dok je Rtanj tinjao, Ozren i Devica su dobili lopate.
Počeli su radovi na panoramskoj stazi od jedanaest kilometara: Borići–Janior–Barudžija–paraglajding poletište–izvor Orlovčić–Široka padina–Golemi kamen–Lepterija–Popovica–Banjica. Staza ide kroz Predeo izuzetnih odlika Lepterija–Sokograd. Klupe, nadstrešnice, kante, ograde, stepenice, osmatračnice za ptice, četiri vidikovca, tri infopunkta, signalizacija. Ugovor još u aprilu, ali radovi nisu smele da krenu dok ptice ne završe gnežđenje. Priroda je, eto, imala prioritet nad tenderom. Izvođač Zdanje iz Niša. Rok formalno do februara, plan — novembar, ako nebo dozvoli. Evropski novac, bugarski partneri, sokobanjsko ekološko društvo. Ista banja koja gleda dim sa Rtnja sada crta stazu sa koje će se, ako Bog da, taj Rtanj ponovo gledati mirno.
U čaršiji, međutim, ne gori samo šuma. Gori pitanje: kako se ovde živi?
Opština je, u saradnji sa UN-Habitat, stavila pred građane anketu o kvalitetu života. Pet do deset minuta. Bez imena. Do 1. oktobra. Predsednik Miodrag Nikolić kaže da hoće prosperitetnu, inkluzivnu, održivu zajednicu. Lepa rečenica. U Sokobanji se takve rečenice slušaju uz kafu i uz sumnju, jer ovde se kvalitet života meri i brojem gostiju u septembru, i time da li je park čist, i da li dete može da pređe ulicu kod škole, i da li Moravica još miriše na jesen a ne na dim. Anketa je tu. Ko je ne popuni, neka ne priča posle da ga nisu pitali.
U istoj zgradi, kancelarija 22, stoji i poseban birački spisak za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina, 8. novembra. Uvid do 15 sati radnim danom, subotom do 14. Ispravke do 23. oktobra. Dvadeset tri manjine u zemlji, Romi među onima koji biraju neposredno. Sokobanja, mesto koje se voli predstavljati kao jedno srce, ipak mora da prebroji i druga imena u spisku. To je politika u malom: tiha, kancelarijska, i važnija nego što izgleda dok čovek čeka na šalteru.
A deca? Deca ovog tjedna dobijaju ribe i pozorište.
Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ i predškolska ustanova „Bucko“ držale su radionicu „O ribama“. Male ruke, velike slike, voda koja u banji nije samo lekovita nego i priča. Kulturni centar, u međuvremenu, raspisuje nabavke za Dečiju nedelju: „Mali princ i ruža“, duodrama „Priča o Desanki“, „Bedemi ćirilice“. Dok odrasli gase požare i popunjavaju ankete, neko ipak misli da dete treba da čuje Desanku pre nego što nauči šta je tender.
Turistička organizacija, ne zaspući, zove na radionicu o novom proizvodu: ekologija i kultura — integrisano. Zvuči kao briselški slogan. U Sokobanji to znači: ako već pravimo stazu, neka ne bude samo daska i kanta, neka bude i priča. Ranije ovog meseca proglašeni su pobednici 19. Foto izazova — tema „Sokobanja, mesto najlepših uspomena“. Šezdeset jedan autor, 259 fotografija. Uspomena je ovde industrija i molitva u isto vreme.
I još to sitno što čini opštinu opštinom: nabavka auto-sedišta za novorođenčad. Jedna rečenica na sajtu. Dovoljna da čovek na trenutak zaboravi Rtanj i seti se da se ovde i rađa, ne samo leči i fotografira.
Saobraćajna akcija u zonama škola, širom Srbije, donela je porazne brojke: desetine hiljada prekršaja, povređena deca. Sokobanja u tome nije izuzetak zato što je banja, nego zato što i ovde postoji vozač kome je pedeset metara ispred škole malo za gas. Apsurd je stari: mesto koje živi od mira ne ume uvek da uspori pred đakom.
Tako izgleda ovih nekoliko dana u zelenom srcu Srbije. Planina koja gori i planina koja dobija stazu. Anketa o sreći i spisak za izbore. Ribice u biblioteci i tender za Malog princa. Jesenja hladnoća od šest stepeni i obećanje sunca krajem nedelje.
Sokobanja i dalje hoda onim svojim hodom: polako, uz vodu, s ironijom u džepu i strahom u pogledu kad se noću na Rtnju ukaže crveno. Vatrogasci su odradili svoje. Sada je na čaršiji da ne zaboravi ni dim, ni klupu na Lepteriji, ni dete koje u biblioteci crta ribu kao da od nje zavisi ceo svet.
Jer ovde, kad se sve sabere, zaista ponekad i zavisi.

22/09/2026

Jutro se nad Sokobanjom spustilo kao stari dekica: 12,8 stepeni, osećaj hladniji — 9,1. Nebo nije ni oblačno ni vedro, nego onaj septembarski kompromis koji čaršija poznaje bolje od bilo kog meteorologa. Maksimum danas jedva 15,6, noćna 7,3. Sutra slično. Tek krajem nedelje, kaže Open-Meteo, termometar će se setiti da je još uvek jesen, ne zima. Do tada: kaputi, rum i ona tiha sumnja da je leto otišlo bez oproštaja.
A dok se Moravica puši od hladnoće, banja živi svoj uobičajeni dvostruki život: s jedne strane panoramska staza, s druge pljačka.
Juče, 21. septembra, Turistička organizacija Sokobanja saopštila je da su počeli radovi na uređenju panoramske staze na Ozrenu i Devici. Trinaest i po kilometara pogleda, prekogranični projekat sa Bugarima, novac iz Interrega. Čovek bi rekao: evo, konačno hodamo iznad svih svojih briga. I zaista — ako se ikad završi, biće to put sa kog se vidi i Rtanj i sopstvena sitnica.
Ali čaršija ne živi samo od staza.
U noći između 14. i 15. septembra, u kuću 86-godišnje T. B. ušli su, kako policija sumnja, majka i sin iz Dolova kod Pančeva. Fizička sila. 92.000 evra u kešu. Zlato. Filmska scena u mestu gde se noću čuje samo pas i poneki kasni taksi. Hapšenje je usledilo; zadržavanje, tužilaštvo u Nišu. I sad, dok se na Ozrenu meri širina staze, u kafanama se meri nešto drugo: kako to da u banji u kojoj se sve zna, niko nije čuo vrisak? Kako to da starica drži u kući skoro sto hiljada evra, a država joj nudi vaučer od deset hiljada dinara? Kontrast je tako čist da boli.
Ugostitelji, u međuvremenu, ponovo popunjavaju formular. Prijave za turističke vaučere 2026. su otvorene. CIS, papiri, rokovi. Ista priča svake godine: država deli odmor na rate, a stanodavac čeka da vidi hoće li gost doći sa kodom ili sa izgovorom. Banja se i dalje prodaje kao zeleno srce, a srce, kao što znamo, ponekad lupa i od straha.
Na opštinskom sajtu, tišina je birokratska i svečana. Javni uvid u deo posebnog biračkog spiska za izbore nacionalnih saveta manjina — 8. novembar. Izmena plana nabavki. Prezentacija urbanističkog projekta za stambeni kompleks u ulici Vojvode Putnika 35–37: podrum, prizemlje, dva sprata, potkrovlje. Tri zgrade. Banja raste u visinu dok se stariji ljudi, oni koji još drže ključ od prizemlja, pitaju ko će tu stanove kupiti — turisti, penzioneri ili neko ko već ima 92.000 evra u fioci.
Kulturni centar se, kao uvek, bavi decom i tenderima. Nabavka 67/26: predstava „Mali princ i ruža“. Nabavka 68/26: „Priča o Desanki“ i „Bedemi ćirilice“. Dečija nedelja. Dok odrasli prebrojavaju evre i kilometre staze, deca će gledati princa koji traži ružu. Ima u tome neke pravde, ili bar neke ironije koju bi Momo voleo: najvažnije stvari i dalje dolaze preko poziva za ponude.
Početkom meseca bio je XVIII Maraton želja. Ljudi su obilazili mesta za koja se veruje da ispunjavaju molitve, overavali kupone, trčali od izvora do izvora. Želje, kaže TO, ne mogu da čekaju. Istina. Neke želje, međutim, čekaju u fioci, u zidu, u noći između nedelje i ponedeljka.
Foto izazov je imao temu: „Sokobanja — mesto najlepših uspomena“. Šezdeset jedan autor, 259 fotografija. Lepo. Samo što uspomena, kad se dobro zagrebe, nije uvek lepa. Ponekad je hladna kao jutro od 9 stepeni osećaja. Ponekad je težak kao koverta puna evra koju niko nije smeo da nosi u banku.
Ispred nas je 26. septembar — Dan planinarenja, PK Ozren. Onda jesen u punom smislu. Put prema Knjaževcu i dalje u radovima, kao i pola Srbije. Katamaran na Bovanskom, vizitorski centar kod Sesalačke pećine, najduži panoramski put — sve to stoji u najavama kao lep san koji banja priča sebi pred spavanje.
A jutros, u 9 sati, termometar je pokazao 12,8.
Sokobanja i dalje miriše na sumpor, na sveže pecivo i na glasine. I dalje ima čaršiju koja sve zna i ništa ne kaže na vreme. I dalje ima ljude koji grade staze da bi se vidi dalje, i ljude koji ulaze u tuđe kuće da bi se vidi bliže — u fioku.
To je današnja hronika: hladno nebo, duga staza, kratka noć, dugačka sumnja.
I kafa, naravno. Bez nje se ovde ni apsurd ne pije.

04/09/2026

Jutros je banja otvorila oči pod dvadeset i tri stepena, kao da još nije odlučila da li je leto završilo ili samo glumi odlazak. Nebo je skoro čisto, vazduh onaj stari sokobanjski — blag, malo lekovit, malo tvrdoglav. Do popodneva će se popeti na dvadeset osam, a sutra, kada narod krene da trči za željama, termometar preti sa trideset tri. Nedelja već sluti jesen: niže, svežije, kao da Ozren i Rtanj napokon dogovore da se smire.
To je, uostalom, i atmosfera čaršije ovih dana. Leto još sedi na Mermernom šetalištu, ali već pakuje kofere. I u tom poluodlasku dešava se sve ono što Sokobanju čini Sokobanjom: neko spasava orla, neko poklanja nagradu bolesnoj deci, neko se venčava sa dve zastave u ruci, a neko večeras svira ex-Yu u Horizontima kao da je 1987. i kao da ništa nije umrlo.

Najlepša vest poslednjih dana nije ni zvanična, ni turistička. Mladi suri orao sa Rtnja, jedini ovogodišnji mladunac strogo zaštićene vrste, pao je pored p**a i nije mogao da poleti. Građani su ga prvi videli. Članovi Sokobanjskog ekološkog društva izašli su na teren. Veterinari iz „Vet 5 centra“ pregledali su ga bez dinara. Zavod za zaštitu prirode stigao je za nekoliko sati. Ptica je večeras u Beogradu, na lečenju, možda i na operaciji levog krila.
U Srbiji se gnezdi manje od sto parova. Oko Sokobanje — tri do pet. Gnezdo na Rtnju nije bilo zabeleženo decenijama, pa se vratilo 2022. I sad, kao u kakvoj kaporevskoj priči, čitava banja zastane zbog jednog krila. Dok se u kafanama raspravlja o vaučerima i kvadratima, neko je na putu prema Rtnju kleknuo pored orla. To je, ako hoćete, prava hronika ovog kraja.

U utorak, 1. septembra, u maloj galeriji — legatu Miluna Mitrovića — otvorena je izložba 19. Foto izazova. Tema: „Sokobanja — mesto najlepših uspomena.“ Šezdeset jedan autor, dve stotine pedeset devet slika, žiri od tri glave odabrao četrdeset. Prvo mesto: Nikola Aleksić iz Sokobanje, fotografija „Skok na kacama 2“. Nagrada 55.000 dinara.
I tu bi priča mogla da se završi kao svaka lepa, uredna vest. Ali Nikola je rekao da novac ide za lečenje Ilije i Matije. „Novac je u drugom planu“, rekao je čovek koji pet godina snima dronom i vodi stranicu „Lepote Sokobanje“. Drugo mesto: Aleksandra Milovanović, „Leto i Sokobanja“. Treće: Stevan Stanković, „Akordi“. Sve troje — svoji. Banja koja fotografira samu sebe i onda nagradu preusmeri tamo gde boli.
Istog dana, na Letnjoj pozornici Vrelo, penzioneri Borskog i Zaječarskog okruga odigrali su 25. smotru. Osam opština, kolo, hor, folklor. Predsednica Skupštine opštine Danijela Vasiljević pozdravila ih je kao ljude koji su državu gradili rukama. Predsednik Saveza penzionera Srbije rekao je ono što se ovde i bez govora zna: da folklor nije folklor ako ga igraju samo mladi. Na Vrelu su igrali oni kojima kosti već šapuću, a noge još ne slušaju izgovor.

Sutra, 5. septembra, ide XVIII Maraton želja.
Ruta je stara kao predanje: Drvo želja u parku Banjića, Bogorodica u steni kod Lepterije, izvor Rujnik pod Sokogradom, cilj u Zavičajnom muzeju. Od deset ujutru do pet popodne, strelice, kuponi, instruktori. Uveče izvlačenje nagrada, pa KUD „Soko“, pa dečija predstava „Lepterija i Župan“. Želje, dakle, i dalje ne mogu da čekaju — samo što ovog p**a čekaju u hladu od trideset tri stepena.
U međuvremenu, čaršija broji noćenja. Od početka godine oko 70.000 dolazaka i preko 300.000 noćenja. Od 30.000 vaučera za penzionere, 9.271 ide u Sokobanju — još nekih 46.000 noćenja. Brojke su suve. Živo je ono što se vidi na šetalištu: kola sa niškim tablicama, deca sa sladoledom, stariji parovi koji hodaju kao da mere krvni pritisak koracima.
Ima i venčanja koje novine nisu mogle da propuste: Srbin i Mađarica, upoznali se u Beču, „da“ rekli u Sokobanji, u ruke uzeli dve zastave. Banja voli takve priče. One lepo stoje pored vaučera i urbanističkih projekata.

Jer ima i papira. Opština je 1. septembra objavila javnu prezentaciju urbanističkog projekta za višeporodični stambeni objekat u ulici Vojvode Putnika 35–37. Ranije i dogradnja u Beogradskoj. Konkurs za zamenika pravobranioca. Saobraćaj se u avgustu zaustavljao na relaciji Knjaževac–Sokobanja. 28. avgusta voda je nestajala u Ive Andrića, Dositejevoj, Sportskoj, Omladinskoj, Bore Stankovića, Ivana Cankara i Nikole Tesle — klasična banjska simfonija: prvo kvar, pa obaveštenje, pa kofe.
Na Podini se još u julu naručuju ležaljke. U Kulturnom centru se u julu raspisivala nabavka festivala za mlade i monodrame „Potpuno gola“. Prva harmonika Srbije već je prošla početkom avgusta na Vrelu — Milica Todorović, Nada Topčagić, Mirza Selimović — a ulaznice su se prodavale u legatu po pet stotina i osam stotina. Leto je, dakle, odradilo svoje. Ostao je ovaj septembarski ostatak: slatki, vruć, malo sentimentalni.
Večeras, u Horizontima, od 19.30, Siđa svira ex-Yu. Petak je rezervisan za predah. Sutra se trči za željama. Do kraja septembra u galeriji stoje četrdeset uspomena. Orao čeka krilo u Beogradu. Ilija i Matija čekaju ono što im Nikola šalje umesto da kupi novi objektiv.
I tako Sokobanja, između Lepterije i kancelarije, između orla i tendera, između kola penzionera i LED bilborda za niške firme, ostaje ono što je uvek bila: mesto gde se velike stvari dešavaju tiho, a male stvari izgledaju važno. Kao da Momo sedi na klupi kod Amama, pije kafu koja se ohladila, i zapisuje da je petak bio vedar, da će subota biti vruća, i da je neko ipak kleknuo pored ptice.
Želje, kao i uvek, kreću sutra u deset.

03/09/2026

Jutro je došlo tiho, kao da se plaši da ne poremeti decu koja su od utorka ponovo u klupama. Sunce iznad Ozrena već zna svoj posao: vedro nebo, noć oko trinaest, dan do trideset. Kasno leto koje se pravi da je još uvek vrhunac sezone. Meteorolozi šapuću o žutom upozorenju na vrućinu za Istočnu Srbiju, a Banja, stara koketa, samo slegne ramenima — pa šta, nismo mi juče stigli pod ovaj vazduh.
U takvom vremenu čovek bi očekivao samo šetnju, sladoled i razgovor o tome ko je koga video na šetalištu. Umesto toga, čaršija živi svojim dvostrukim životom: jednom nogom u školi, drugom u nestanku struje.
Prvaci su u utorak dobili svoje učiteljice u Osnovnoj školi „Mitropolit Mihailo“. Male ruke, velike rančeve, majke koje se prave da ne plaču. Policija je odmah, kao dobra tetka, najavila pojačane kontrole u zonama škola tokom celog septembra. Vozači, kažu, neka smanje brzinu. Kao da brzina u Sokobanji ikad nije bila stvar karaktera, a ne instrument table.
I dok su đaci učili prve recitacije jeseni, Elektrodistribucija je za sredu i četvrtak najavila isključenja zbog radova na trafostanici. JKP „Napredak“ je, razume se, dodalo da će to dirnuti i vodu. Klasična banjska algebra: nema struje, nema pumpe, nema česme, ima priče. U kafani se odmah računa ko je stigao da napuni kace, ko je zaboravio veš u mašini i ko će prvi reći onu večitu rečenicu: „Pa nismo ni navikli na komfor.“
A onda, usred te male komunalne tragedije, stigla je vest koja Banju vraća njoj samoj.
Nikola Aleksić je pobedio na 19. Foto izazovu „Sokobanja – mesto najlepših uspomena“. Fotografija se zove „Skok na Kacama“ — onaj trenutak kad se telo otisne sa daski iznad Moravice, kad voda još nije stigla, a hrabrost već jeste. Drugo mesto Aleksandra Milovanović („Leto i Sokobanja“), treće Stevan Stanković („Akord“). Nagrada: 55.000 dinara.
I tu bi hronika mogla da se zaustavi na aplauzu. Ali Aleksić je nagradu preusmerio za lečenje Ilije i Matije. U gradu koji voli da meri uspeh kvadratima apartmana i brojem ležajeva, neko je odlučio da pobedu izmeri drugačije. To je onaj stari sokobanjski luksuz koji se ne stavlja u cenovnik: da čovek, kad ga svet pogleda, pogleda nazad u decu.
Subota, 5. septembar, donosi osamnaesti Maraton želja. Od deset do pet. Putanja kao iz narodne priče koja još nije odustala od čuda: Drvo želja, Bogorodica u steni kod Lepterije, pa Sokograd. Hoćeš želju — hodaš. Hoćeš nagradu — još brže hodaš. Ironija je savršena: u banji u kojoj se sve leči stajanjem u vodi, želje se ispunjavaju hodanjem uzbrdo.
Petak je, kažu iz Horizonti Sokobanja, rezervisan za dobru ex-Yu muziku, od 19.30. Rezervacije se preporučuju. Razume se. U Banji se mesto rezerviše i kad imaš samo da sedneš i da se setiš ko si bio 1987.
Danas se u Legatu Miluna Mitrovića otvara izložba mozaika Milorada Vulina — „Carpe Diem – Uberi dan“, do 10. septembra. Uberi dan, dok ga još ima. Dok je nebo vedro. Dok škola nije progutala sve popodne. Dok Moravica još prima skokove.
I kao da to nije dosta sećanja za jedan četvrtak, Mirjana Milenković — profesorka, dramaturškinja, rediteljka amaterskog „SB“ pozorišta — sprema nastavak romana. Posle „Proleća u magli“ stiže „Tamo gde sećanje počinje“. U Sokobanji sećanje, uostalom, nikad nije ni prestajalo. Ono samo menja naslov.
Opština, tiha i pedantna, objavljuje javnu prezentaciju urbanističkog projekta za višeporodični objekat u ulici Vojvode Putnika 35–37. Banja raste u visinu, kao da hoće da vidi Rtanj iz kuhinje. U Trubarevcu su prošle nedelje održani Miholjski susreti sela: tradicija, sport, mladi koji još znaju da se nadvikuju bez mikrofona. TO Sokobanja nudi subvencije za deset licenci turističkih vodiča. Treba neko da objašnjava gostima zašto je ovo mesto uvek malo veće nego na mapi.
A sa Rtnja, kao usputna, skoro stidljiva vest: povređeni mladi suri orao dobio je šansu za oporavak. Na šetalištu je pronađen novčanik; vlasnik neka se javi. Dve vesti, isti grad: jedna o krilima, druga o sitnom novcu koji neko nije stigao da izgubi zauvek.
Tako izgleda ovaj dan. Deca u klupama, struja koja se pravi važna, voda koja čeka struju, fotograf koji skok pretvara u milosrđe, želje koje se u subotu penju uz stenu, mozaik koji kaže uberite dan, knjiga koja se vraća tamo gde sećanje počinje.
Sokobanja i dalje diše onako kako samo ona ume: polako, toplo, malo ironično, i uvek spremna da, između nestanka struje i prvog školskog zvona, uradi nešto ljudsko.
A ko danas nije ispunio nijednu želju — neka sačeka subotu. Drvo, kažu, još sluša.

02/09/2026

Sreda, 2. septembar, ušla je u Sokobanju onako kako uđe gost koji još nije skinuo kofer sa ramena: delimično oblačno, jutro oko 15 stepeni, popodne do 30, vetar slabi kao izgovor. Kiše nema. Nebo nije obećalo ni spektakl ni katastrofu — samo onaj banjski kompromis u kom se i torba prvaka i šolja na terasi osećaju podjednako kod kuće. Rtnj i Ozren stoje kao dva stara svedoka koji se ne mešaju u raspored časova.

Hronika dana
Prvi septembar je, kao i uvek, prevario odrasle da misle da je vreme linearno. U školama Srbije nastavu je započelo oko 770.000 đaka, među njima i sokobanjski prvaci čije su torbe veće od njihovih leđa. Ministarstvo kaže da je godina krenula „redovno i svečano“, bez štrajka upozorenja. Čaršija kaže da je svečano ono što se vidi na fotografiji, a redovno ono što ostane posle trećeg časa. Policija, pak, najavila je pojačane kontrole oko škola tokom celog septembra — jer statistika sa puteva ne sluša svečane govore.
U Predškoľskoj ustanovi „Bucko“ početak radne godine nije dočekan samo flomasterima. Ansambl „Unasaga Serbika“ doneo je „Petra Pana“, pa su mališani, bar na jedan sat, pobegli iz sveta u kom se već uči da se cipele vezuju i da se ruke peru. Direktor Dušan Mijailović poručio je da to nije izuzetak, već početak niza predstava, i da će se i dalje ulagati u prostor i opremu. U banji gde se deca mere brojem koraka do parka, to zvuči kao ozbiljnija politika od mnogih sednica.

Dok su deca letela sa Petrom, JKP „Napredak“ je, u duhu lokalne poetike, objavio da će radovi na elektromreži 2. i 3. septembra, od 11 do 14 časova, uticati na stabilnost vodosnabdevanja. Smanjeni pritisak ili prekid. Voda u Sokobanji, dakle, i dalje sluša struju više nego molbu. Nije to prvi put ovog leta — pre samo nekoliko dana kvar je već ostavio bez vode ulice Ive Andrića, Dositejevu, Sportsku, Omladinsku, Bore Stankovića, Ivana Cankara i Nikole Tesle. Imena velikih ljudi, pritisak malih cevi.

Turistička organizacija je u utorak, 1. septembra u 19 časova, u Turističko-informativnom centru otvorila izložbu 19. Foto izazova pod temom „Sokobanja – mesto najlepših uspomena“. Žiri je od 40 fotografija ušao u uži izbor i proglasio pobednike. Tema je gotovo suviše tačna: banja živi od uspomena koje ljudi odnesu, a onda ih vrate kao dokaz da su ovde stvarno bili. Leto na „Vrelu“ je prethodnih dana zatvoreno smehom — Dragan Boža Marjanović i „Dr Feler 2“ 29. avgusta, ulaz besplatan, kao da Kulturni centar zna da se novčanik posle sezone prazni brže od bazena.

Put Knjaževac–Sokobanja zatvoren je zbog radova do 4. septembra, svakog dana od 8 do 18 časova. Ko ide „prečicom“, ide u iluziju. Ko ostane ovde, ima vremena da vidi šta ostaje kad sezona skinе kostim: uređenje Moravice i priča o manjem riziku od bujica, statistika o rastu turističkog prometa i vaucherima koji bi, kažu, doneli još desetine hiljada noćenja, i glasine o psu iz bunara koga su vatrogasci izvukli onako kako se u malim mestima izvlači savest — bez konferencije, sa blatom na čizmama.

Tender Radar 🔍
Radar nije potpuno nem. Specijalna bolnica „Sokobanja“ objavila je nabavku sredstava za dezinfekciju (28. avgust, rok 7. septembar). Na portalu bolnice i dalje stoje sveži tragovi reagensa i potrošnog laboratorijskog materijala (JN 23/23-26) i ranijih stavki od medicinskog otpada do nameštaja za restoran. JKP „Napredak“ nabraja prikolicu za radne mašine, sanitarne kabine, elektromaterijal, računare, metle. Opština i dalje vuče pozive iz leta: sredstva civilne zaštite, adaptacija škole u Žučkovcu, bunari. Nema ovog jutra velikog, sjajnog tendera koji bi čaršiju naterao da prestane da priča o vodi. Ima sitnih nabavki kojima se sistem održava u životu — kao kapljačicom.

Šta kaže čaršija
U grupama se, kao i uvek, prepliću tri teme: škola, voda i put. Roditelji mere uspeh prvog dana dužinom osmeha i težinom torbe. Privrednici mere sezonu brojem jastuka koji se još nisu ohladili. Neko pita zašto se voda gasi kad se radi struja, kao da su dve mreže u braku iz računa, ne iz ljubavi. Neko drugi već gleda 5. septembar i XVIII Maraton želja, jer u Sokobanji se želje i dalje trče, ne šalju mejlom. Ima i onih koji, posle vesti o vatrogascima i psu, kažu jedinu pametnu stvar: da heroji ovde ne nose uniforme zbog kamere.

Kulturni puls
Kultura nije otišla na godišnji. Izložba uspomena tek je otvorena. Harmonika je u avgustu već odmerila ko je prvi u Srbiji. Predstave za decu ulaze u vrtić pre nego što uđu u repertoar zime. Planinari sa PD Oštra Čuka i PK Ozren već gledaju 26. septembar i Dan planinarenja. Sportski savez, klubovi, Crveni krst — sve to radi tiše od turističkog slogana, a duže od njega. Banja nije samo vrelо i slogan o zelenom srcu. Banja je i učiteljica koja prvi dan ne sme da pokaže umor, i čovek koji u 11 sati proverava da li će iz slavine nešto doći.
Rečenica dana
U Sokobanji se sezona ne završava kad odu gosti, nego kad deca krenu u školu, a voda odluči hoće li ih pratiti.

30/08/2026

Banja se budi kao čovek koji je sinoć previše jeo, previše pevao i previše vukao konopac.
Sunce već u devet ujutru ima nameru. API kaže: noćas je palo na nekih sedamnaest i po, a do popodneva će se popeti prema trideset i jednom, sutra još više, preko trideset dva. Nebo nije čisto kao savest, ni oblačno kao izgovor — onaj treći, sokobanjski kod: delimično oblačno, dovoljno da senka na Mermernom šetalištu još ima smisla, a dovoljno vedro da se vidi ko je juče ostao do kasno. Vazduh je još uvek onaj stari, jonski, ozonski, banjski — kao da Ozren diše preko kotline i pita se zašto ljudi stalno nešto kuvaju.
Jer juče, subota, Sokobanja nije bila jedno mesto. Bila je tri.
U Čitluku, od deset ujutru, kotlići su vreli kao da se takmiče ne samo u jelu nego i u strpljenju. Čitlučki kotlić: gulaš, riblja čorba, pasulj. Udruženje žena „Etno-S“ nije tražilo kotizaciju — samo da doneseš kotlić, suncobran i materijal. Drva su oni dali. To je čaršijska matematika: ko kuva, taj pripada. U četiri su delili pehare, pa zajednički ručak u sali Doma kulture, a uveče lutrija — frižider, telefon, mikrotalasna — uz trubače i „Šampione plus“. Prva nagrada frižider na mestu gde se ceo dan kuvalo. Satira se sama piše. Ko pobedi u pasulju, dobije gde da ostavi ostatke.
U isto vreme, u Trubarevcu, Miholjski susreti sela. Dvadeset tri sela opštine, konopac, skok u dalj, one igre koje ne traže sponzora nego ramena. Od sedamnaest nadmetanje, od dvadeset pesma, folklor, pevači. Selu je dato da bude pozornica, a Banji da bude publika koja zna da se Miholjdan ne slavi samo u kalendaru nego u prašini igrališta.
I treće, na Letnjoj pozornici „Vrelo“, Dragan Boža Marjanović zatvorio avgustovski program predstavom „Dr Feler 2“. Ulaz besplatan. U Banji je smeh još uvek javno dobro. Dok se u Čitluku merila gustina čorbe, na Vrelu se merila gustina šale. Neko će reći da je to kontrast. Neko će reći da je to ista stvar: ljudi koji neće da leto ode bez poslednje rečenice.
A leto još nije otišlo. Kalendar se pravi važan, avgust broji poslednje dane, a temperatura se pravi da je jul. Tako i Banja: šetalište puno, Park pun senki, Moravica nosi ono što je ostalo od vikenda. Pre neki dan, u petak, deo grada je ostao bez vode — Ive Andrića, Dositejeva, Sportska, Omladinska, Bore Stankovića, Ivana Cankara, Nikole Tesle — jer je JKP „Napredak“ sanirao kvar. U banji bez vode ima nečeg gotovo teološkog: mesto koje se hvali izvorima, a ulice nose imena pisaca, čeka da se cev zalepi. Apsurd nije zao. Apsurd je lokalni. Kao obaveštenje o obustavi saobraćaja prema Knjaževcu. Kao javna prezentacija dogradnje stambenog objekta u Beogradskoj 1. Kao konkurs za zamenika pravobranioca. Banja živi između kotlića i tendera, između konopca i urbanističkog projekta.
Sredinom meseca je prošao Ekspo karavan — Paviljon igre na Trgu oslobođenja — da pokaže šta će Srbija 2027. ponuditi svetu. Sokobanja je tada bila stanica. Juče je bila kuhinja, igralište i pozornica. To je razlika između prezentacije i života.
Ima i onoga što se ne vidi odmah. Turistička organizacija zove deset kandidata sa prebivalištem ovde da besplatno polažu ispit za turističke vodiče — prijava do 8. septembra, na [email protected]. Banja traži ljude koji umeju da ispričaju Banju. U utorak, 1. septembra, u Turističko-informativnom centru otvaraju izložbu 19. Foto izazova — tema: „Sokobanja — mesto najlepših uspomena“. Četrdeset fotografija u užem izboru. Istog dana, u podne, na Vrelu, 25. Smotra penzionera okruga Bor i Zaječar: Boljevac, Zaječar, Kladovo, Knjaževac, Majdanpek, Negotin i domaćini. Ulaz slobodan. Dok mladi polažu vodiče, stari izlaze na scenu. Neko bi to nazvao demografijom. Ovde se to zove program.
A onda, iza svega, jedna vest koja miriše na vekove. Sokolica je izvukla iz deftera Vidinskog sandžaka iz 1560. prvi pouzdani pomen ugostiteljstva u Banji: bozadžinica kod hamama, državna mukata, zakup 250 akči godišnje, boza i kebab. Pre kafane. Pre terase. Pre sladoleda na šetalištu. Muškarci, muslimani i hrišćani, drvene klupe, zemljani pod, priče. Žene i deca kupovali bozu na ulici. Istorija kaže da se tu dogovaralo, pevalo, razmenjivalo. Četiri i po veka kasnije, u subotu, opet se dogovaralo, pevalo i razmenjivalo — samo je boza postala čorba, kebab pasulj, a hamam i dalje tu, kao da zna da se mesto susreta ne seli lako.
To je Sokobanja na izmaku avgusta: greje se kao da leto ima još jedan argument, kuva se kao da glad nije samo želudac, smeje se kao da lekar sme da bude glumac, i vuče konopac kao da selo još uvek veruje u ramena. Sutra će biti vrelo. Prekosutra još vrelijе. Septembar već čeka na Vrelu sa penzionerima i fotografijama uspomena.
A čaršija, kao i 1560, sedi negde između izvora i priče, pije šta se nudi, i pretvara dan u hroniku — da neko, posle četiri veka, opet kaže: ovde se živelo.

Soko Banja City

26/09/2026

24/09/2026

22/09/2026

04/09/2026

03/09/2026

02/09/2026

30/08/2026

Address

Website

Alerts

Shortcuts

Share

Category

Listing takedown request